Alex

Jedan od 2200 ljudi u kompaniji koja izdaje 85 najrazlicitijih magazina.

A opet, zadovoljsvo je iskljucivo unutrasnje. Doneo sam masu nasih izdanja kuci. One zenske sam odneo do Penny. Penny cita. Ponekad pomislim..., ali nije vazno.

Nedelja je popodne. Sedimo u pubu Marquees of Anglesey na uglu Bow i Russell Streeta. Ovo je Covent Garden, theatreland, sto ponosno pise iznad tabli s imenima ulica. Nas sto je odmah do ulaza, s pogledom na Theatre Royal Drury Lane. To je zgrada gadnog izgleda, sklepana od masne cigle. Vec oljustena krem fasada maskira rugobu celine, a iza, s leve strane, tamno plavi metalni stubovi u Jonskom stilu pridrzavaju dugacak trem. Ispod su nekolika vrata, ukrasena neukusnim pozlacenim amblemima i grbovima imperijalne proslosti. Ispred svakih vrata su namestene kartonom potpodjene "spavace sobe" lokalnih klosara. I dok oni prose ili se opijaju po budzacima podvale zvane Covent Garden, njihove kartonske sobice u strahu od buva niko i ne dira. I ovaj Theatre Royal, kao i obilje slicnih u ovom kraju, nema nikakve veze s pozorisnom umetnoscu. Ovde se prikazuju bljutave imitacije pozorista, mjuzikli, zabava niscih ukusom i umetnickim kriterijumima. U ovom "pozoristu" prikazuju "The Producers" svetski poznatog i isto tako svetski netalentovanog i dosadnog Mela Brooksa. Ista glupost vidjena u prastarom istoimenom filmu, toliko starom da je cak i najruzniji glumac u istoriji, Woody Allen u njemu izgledao nesto mladji, mada predvidljivo, ne i lepsi. U poplavi masovne plitkoumnosti, njihova najava na plakatu "The new Mel Brooks musicle", je cak i zabavna.

Ova industrija prezvakanih tema, deo je turisticke, nikako kulturne ponude Londona, iako mogu da se setim, da mi je bar jedna nasa ocajnica, trceci obavezni krug oko kokosinjca, dok sam je bario pre nekih desetak godina, u lose odglumljenom poverenju ispricala, da se njen zivot promenio od kada je videla "Miss Saigon" u Londonu. Verovao sam joj da se promena zaista desila, bila je potpuno neuroticna. "Umetnost" ovog tipa krcmi se ovde izgleda vec godinama, ali uglavnom za ekskurzije bubuljicavih pubescentkinja hitrih nocnih prstica iz predela bivse Istocne Nemacke. Ne treba zaboraviti, da mjuzikl kao scenska forma, cveta jos samo u Americi, ali ni da su tamosnji konzumenti ovog debiliteta, barem iskreni u svom uzivanju i ne pretenduju na nesto vise. Iznerviraju me liberalne drkadzije u svom pomodnom i na irelevantnim razlozima zasnovanom proklinjanju Atlanskog siledzije, jer obavezno i namerno previdjaju da je osiona glupost Amerike indukovana iz "demokratske i evropske" Britanije, gde je jos gora, ali daleko perfidnija.

Sedeci dakle u pubu prezivamo burgere uz hladne pinte lagera. Josh je navalio na jos jednu porciju cipsa, meni je uvalio burger, a on mrlja ketchup po tanjiru i decije bucno uziva. Prosetali smo jutros sve od Fleet Streeta, greskom svrativsi u neku crkvu, za koju se pokazalo da je protestantska, pa preko Stranda do Covent Gardena. Penny uziva u ovim setnjama ili izletima koje sam uveo u nedeljni raspored, narocito je volela putovanje na Lake District za Uskrsnje praznike. To joj je bio drugi holiday u zivotu, prvi kao devojcica sa skolom u Dorsetu. Nasa veza izvan intimne sfere uvazava pre svega realnost zivota, cinjenicu da ja ne nameravam doveka ostati ovde i to da ona kao majka deteta ciji je otac Britanski drzavljanin ne moze bez njegove dozvole odvesti dete u inostranstvo. Ipak ima nesto lepo u vezi bez buducnosti, narocito ako je sadasnjost puna sklada i smirenosti. Star sam da bi bio boyfriend i simpaticno mi je kad me ona negde predstavi: That's Alex, my fella. Od pocetka proslog meseca ide na frizerski kurs. Upisao sam je bez njenog znanja, jer sam znao da ce imati frku. Prvo je bila u panici, ali se ohrabrila kad sam joj objasnio da je od pocetka u prednosti. Pre svega, imas fantasticnu kosu (stvarno ima), i pre ce svaka zena traziti da joj frizuru pravi mlada i zgodna cura s lepom kosom. Zasto to mislis? Pa niko ne ide kod bezubog zubara ili bolesnog lekara.

I stvarno joj se dopada. Komsinice vec dolaze, talent se probudio. Imala ga je i ranije, trebalo joj je samo malo ohrabrenja. Nadam se da cu je uskoro jednog dana pustiti da i mene osisa.

"Jubilarni" blogovi povodom vec prosle godisnjice Mojbloga, pokazuju da pisci jos uvek traze opravdanje zasto pisu blog. I to bar meni izgleda, da se vecina nekako navukla, postala zavisna. Mene zavisnosti opterecuju i neproduktivne su. Ja blog shvatam kao dnevnik gde mozes da zabelezis kako si ziveo i kako si se osecao u nekom vremenu, sta ti je bilo tada vazno, a sta ne. A i ovi ljudi koji su blog pravili tvrde da je stvar pouzdana i vecna. Svakako, postoje i neke sasvim specificne prednosti. Upoznas druge ili oni upoznaju tebe, a u mom slucaju iz svega ovoga rodila se realna i opipljiva dobrobit. Jedan, sada na zalost, bivsi bloger pomogao mi je da resim situaciju u kojoj sam se nasao. Konacno sam legalizovao svoj status u Britaniji i dobio vizu, a sto je jos bolje, dobio sam i novi, daleko bolji posao. Otisao sam u Holandiju kao lazni Grk, a vratio se s mojim pravim prezimenom i mojim pasosem SCG-a. Advokat je ostao bez ocekivanih £800, jer je preporuka koja mi je obezbedila posao bila dovoljna za vizu. Naravno, moram da pomenem i moju bivsu seficu, a sada dragu prijateljicu Gemmu koja je sve ucinila da stvar prodje glatko i bez nervoze i koja mi je napisala strasan reference. Ona ovo nikad nece procitati, ali cu se potruditi da joj uzvratim za svu njenu pomoc i razumevanje. Rado cu se secati kolega iz B. L-a i prijateljske atmosfere u kojoj smo zajedno radili.

Moj novi posao pocinje 8. maja. Kompanija izmedju ostalih, izdaje i jedan narocito ugledan i popularan magazin za prilicno probranu publiku, ali retko prisutnu u Londonu iako bas ljudi takvog backgrounda jos predstavljaju ono sto je Britaniju nekad cinilo vodecom zemljom. Koliko sam uspeo da vidim, kad sam bio na intervjuu i kasnije kad sam potpisivao ugovor, radicu u drustvu veoma kulturnog i prefinjenog sveta iako je atmosfera prilicno formalnija nego na starom poslu. Cudna koincidencija se desila tog dana kad su me nazvali i saopstili mi da sam primljen. Mozda par minuta nakon tog poziva dobijem poziv iz USA. Urednik jednog konzervativnog casopisa mi je saopstio da ce moj kraci rad o Aleisteru Crowleyu biti stampan u novembarskom broju. Ni u ludilu nisam zamisljao da ce se to desiti kad sam im ga poslao u januaru. Jos jedna cudna koincidencija se pojavila i bas tog januarskog dana, ali ona nije za pricu.